Četiri nedelje projekcija i 4,1 milion prodatih karata – to je rezultat koji je postigao film Kler poljskog reditelja Vojcijeha Smažovskog (Wojciech Smarzowski), koji predstavlja kritiku institucije katoličke crkve u Poljskoj.

To je priča o sudbinama i grehovima četiri sveštenika: Lisovskog, Mordoviča, Tribusa i Kukule. Četvorica sveštenika su predstavljena bez „šminke“ i zaista nijedna ljudska slabost nije im strana. Lisovski radi u kuriji u velikom gradu, dok sanja o karijeri u Vatikanu namešta tendere, u posao ulazi mu biskup Mordovič, koji ne zazire od flerta sa politikom te posebno je slab na novac, za koji gradi najveću svetinju za katolike u Poljskoj. Tribus služi kao sveštenik u siromašnoj župi, ima probleme sa alkoholom, a i ne zazire od žena, jer kako objašnjava svojoj filmskoj ljubavnici (Joana Kulig): „Ja sam pastir koji od mnogih ovčica jednu voli najviše“, dok je poslednji, Kukula optužen za pedofiliju.

Film je još pre svoje premijere, koja se dogodila 18. septembra na filmskom festivalu u Gdanjsku, bio razlog negodovanja crkvenih i neposredno državnih vlasti. Još tokom snimanja ekipa je morala da otputuje u Češku, jer u Poljskoj nisu dobili dozvole snimanja u crkvama i na drugim crkvenim lokacijama.

Brojne kontroverze

Skandali su se nastavili odmah nakon premijere. Poljska državna televizija, TVP Kultura je cenzurisala govor Smažovskog nakon što se našalio na račun predsednika borda, Jacka Kurskog, rekavši da se nadao da će Kurski lično da mu uruči nagradu. Takođe direktor Radija Gdanjsk, Darijuš Vasilevski je oglasio da se ove godine neće uručiti nagrada „Zlatni Klaker“ koja se tradicionalno dodeljuje na festivalu u Gdanjsku, za film koji je dobio najduže ovacije publike, misleći da to može da bude Kler. Ukupno 52 radnika Radija Gdanjsk zajedno se suprotstavilo takvoj odluci. Nakon nekoliko dana neki mediji su tvrdili da je uzaludna takva obazrivost, jer je drugi poljski film dobio ovacije od 11 minuta i 27 sekundi, što je 27 sekundi više nego što je imao Kler.

No Poljaci nastavljaju da posećuju bioskope, iako bilo je pokušaja bojkota filma u Zakopanama, Ostroleki i drugim manjim gradovima u Poljskoj. Broj gledaoca raste, a slava filma ne jenjava.

Takav rekordan broj poseta bioskopima se u historiji Poljske desio samo četiri puta i to kod projekcija kinematografskih adaptacija klasika književnosti (na koje su mahom organizovano odlazile škole).

Lukaš Jasina, analitičar u Državnom institutu međunarodnih odnosa (PISM), doktor kinematografije, apsolvent prava i novinarstva na Katoličkom Lubelskom Univerzitetu, kaže da je film Smažovskog jako oštar i da ne predstavlja realnu sliku katoličke crkve u Poljskoj, jer „ipak ima puno dobrih sveštenika, koji služe što najbolje moguće svojim sredinama“. No Jasina ga ceni kao jedan „tekst kulture“.

„Film je urađen tipično na način kao što to radi Smažovski – sekirom po glavi. Želim da branim Katoličku crkvu, ali moram da priznam da mi se film, uz neke primedbe, ipak dopada“.

Jasina kaže da takav način kritike klera u poljskoj kulturi nije ništa novo.

Poljska više nije toliko katolička?

„Antiklerikalizm ima duboke korene u poljskoj kulturi i bio je prisutan još u XVI veku. Poljak vidi zlo u crkvi, dok crkva u Poljskoj na napade i primedbe reaguje kao svaka druga van te zemlje – ne ume s tim da se nosi, niti da deluje kako treba“, zaključuje Jasina.

„Poljak vidi zlo u crkvi. Ipak mnogi do sada nisu videli potrebe za diskusiju o tom zlu. Film u narodu tu diskusiju otvara“, primećuje Jasina i dodaje da uprkos tome što se inače priča o velikoj moći Katoličke crkve u Poljskoj, ona zapravo u poslednje dve dekade gubi svoju moć u toj državi.

„Rekao bih više da vladajuća stranka (desničarski Zakon i Pravda) zloupotrebljava crkvu, negoli crkva tu stranku“.

On takođe primećuje da diskusija oko filma nije meritorna.

„Neki u tom filmu vide remek-delo, drugi ne žele ni da čuju i na to se uglavnom debata i svodi“.

S druge strane, glavna i odgovorna urednica Političke Kritike, levičarskog i vrlo cenjenog magazina u Poljskoj, Agnješka Višnjevska kaže da je, iako Poljska kasni nekih 10 godina u obračunu sa crkvom i njenim grehovima u odnosu na razvijene svetske zemlje, produkcija spojila Poljake.

„Film je otvorio diskusiju na temu o kojoj se govorilo najčešće stišanim glasom po kućama. Crkva (u Poljskoj) prati ljude u prelomnim, neretko traumatskim momentima života. Crkva za obrede, svadbu, krštenje, sahranu traži ne tako mali novac i mnogi zbog toga besne, ali plate i ćute. Sad su oni koji su otišli da pogledaju film videli da tih besnih ima više i oni prihvataju poročnost crkve“, zaključuje Višnjevska.

Kaže i da je broj gledalaca takođe vrlo važna poruka za sve političare u Poljskoj, koji misle da jedino uz podršku crkve mogu da promene nešto ili da pridobiju birače.

„Ispada da antiklerikalizm nije na marginama u Poljskoj i to je bitna poruka, no u toj zemlji godinama je vladalo mišljenje da se bez podrške crkve ne mogu proći bitne promene“, kaže Višnjevska.

Vrijeme odgovornosti

Podseća da je čak i levičarska, postkomunistička SLD tražila podršku crkve kad je Poljska odlučivala o učlanjenju u Evropsku Uniju. Daje i primer Donalda Tuska, nekad premijera Poljske, danas predsednika Evropskog saveta, koji je, da bi dobio izbore 2005. godine, sklopio crkveni brak sa svojom suprugom s kojom je već živeo više od dve dekade u bračnoj zajednici sklopljenoj kod matičara.

„Pre dve dekade taj levičarski SLD potpisao je konkordat sa crkvom i nikom nije padalo na pamet da diskutuje o poziciji crkve u Poljskoj. Sad je drugačije. Postoji puno ljudi koji primećuju problem i traže pravdu, pogotovo za žrtve pedofilije u crkvi i drugih devijacija“, objašnjava Višnjevska.

S druge strane Jasina kaže da je katolička crkva i dalje je jedan od najvažnjijih stubova poljske kulture i historije.

„U kulturi treba da se nađe mesto za sve – i za kritiku i za pohvalu. Bilo je puno sveštenika u historiji Poljske koji su dali život za taj narod i zemlju, kao što je bio kardinal Višinjski na primer (ubijen od strane komunističkih vlasti)“, zaključuje Jasina.

Višnjevska kaže da je film postao tako popularan u trenutku kad je poljski sud po prvi put priznao odštetu žrtvi seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika, što je presedan u ovoj zemlji. I organizacija „Ne bojte se“ (poljski: Nie lekajcie sie), napravila je mapu zlostavljanja koje su počinili sveštenici u Poljskoj, koja je javno dostupna, što se smatra razbijanjem tabua. Organizacija je napravila specijalnu liniju na koju svako ko je seksualno ili na drugi način zlostavljan od strane sveštenika u Poljskoj može anonimno da traži pomoć, što je takođe novitet.

„Završava se vreme neodgovaranja pred zakonom i štićenja kriminalaca (u crkvi)“, zaključuje Višnjevska, dok mnogi analitičari računaju da postoje velike šanse da film pogleda i više nego pet miliona gledalaca, što bi oborilo još jedan rekord gledanosti u Poljskoj.

Četiri nedelje projekcija i 4,1 milion prodatih karata – to je rezultat koji je postigao film Kler poljskog reditelja Vojcijeha Smažovskog (Wojciech Smarzowski), koji predstavlja kritiku institucije katoličke crkve u Poljskoj.

To je priča o sudbinama i grehovima četiri sveštenika: Lisovskog, Mordoviča, Tribusa i Kukule. Četvorica sveštenika su predstavljena bez „šminke“ i zaista nijedna ljudska slabost nije im strana. Lisovski radi u kuriji u velikom gradu, dok sanja o karijeri u Vatikanu namešta tendere, u posao ulazi mu biskup Mordovič, koji ne zazire od flerta sa politikom te posebno je slab na novac, za koji gradi najveću svetinju za katolike u Poljskoj. Tribus služi kao sveštenik u siromašnoj župi, ima probleme sa alkoholom, a i ne zazire od žena, jer kako objašnjava svojoj filmskoj ljubavnici (Joana Kulig): „Ja sam pastir koji od mnogih ovčica jednu voli najviše“, dok je poslednji, Kukula optužen za pedofiliju.

Film je još pre svoje premijere, koja se dogodila 18. septembra na filmskom festivalu u Gdanjsku, bio razlog negodovanja crkvenih i neposredno državnih vlasti. Još tokom snimanja ekipa je morala da otputuje u Češku, jer u Poljskoj nisu dobili dozvole snimanja u crkvama i na drugim crkvenim lokacijama.

Brojne kontroverze

Skandali su se nastavili odmah nakon premijere. Poljska državna televizija, TVP Kultura je cenzurisala govor Smažovskog nakon što se našalio na račun predsednika borda, Jacka Kurskog, rekavši da se nadao da će Kurski lično da mu uruči nagradu. Takođe direktor Radija Gdanjsk, Darijuš Vasilevski je oglasio da se ove godine neće uručiti nagrada „Zlatni Klaker“ koja se tradicionalno dodeljuje na festivalu u Gdanjsku, za film koji je dobio najduže ovacije publike, misleći da to može da bude Kler. Ukupno 52 radnika Radija Gdanjsk zajedno se suprotstavilo takvoj odluci. Nakon nekoliko dana neki mediji su tvrdili da je uzaludna takva obazrivost, jer je drugi poljski film dobio ovacije od 11 minuta i 27 sekundi, što je 27 sekundi više nego što je imao Kler.

No Poljaci nastavljaju da posećuju bioskope, iako bilo je pokušaja bojkota filma u Zakopanama, Ostroleki i drugim manjim gradovima u Poljskoj. Broj gledaoca raste, a slava filma ne jenjava.

Takav rekordan broj poseta bioskopima se u historiji Poljske desio samo četiri puta i to kod projekcija kinematografskih adaptacija klasika književnosti (na koje su mahom organizovano odlazile škole).

Lukaš Jasina, analitičar u Državnom institutu međunarodnih odnosa (PISM), doktor kinematografije, apsolvent prava i novinarstva na Katoličkom Lubelskom Univerzitetu, kaže da je film Smažovskog jako oštar i da ne predstavlja realnu sliku katoličke crkve u Poljskoj, jer „ipak ima puno dobrih sveštenika, koji služe što najbolje moguće svojim sredinama“. No Jasina ga ceni kao jedan „tekst kulture“.

„Film je urađen tipično na način kao što to radi Smažovski – sekirom po glavi. Želim da branim Katoličku crkvu, ali moram da priznam da mi se film, uz neke primedbe, ipak dopada“.

Jasina kaže da takav način kritike klera u poljskoj kulturi nije ništa novo.

Poljska više nije toliko katolička?

„Antiklerikalizm ima duboke korene u poljskoj kulturi i bio je prisutan još u XVI veku. Poljak vidi zlo u crkvi, dok crkva u Poljskoj na napade i primedbe reaguje kao svaka druga van te zemlje – ne ume s tim da se nosi, niti da deluje kako treba“, zaključuje Jasina.

„Poljak vidi zlo u crkvi. Ipak mnogi do sada nisu videli potrebe za diskusiju o tom zlu. Film u narodu tu diskusiju otvara“, primećuje Jasina i dodaje da uprkos tome što se inače priča o velikoj moći Katoličke crkve u Poljskoj, ona zapravo u poslednje dve dekade gubi svoju moć u toj državi.

„Rekao bih više da vladajuća stranka (desničarski Zakon i Pravda) zloupotrebljava crkvu, negoli crkva tu stranku“.

On takođe primećuje da diskusija oko filma nije meritorna.

„Neki u tom filmu vide remek-delo, drugi ne žele ni da čuju i na to se uglavnom debata i svodi“.

S druge strane, glavna i odgovorna urednica Političke Kritike, levičarskog i vrlo cenjenog magazina u Poljskoj, Agnješka Višnjevska kaže da je, iako Poljska kasni nekih 10 godina u obračunu sa crkvom i njenim grehovima u odnosu na razvijene svetske zemlje, produkcija spojila Poljake.

„Film je otvorio diskusiju na temu o kojoj se govorilo najčešće stišanim glasom po kućama. Crkva (u Poljskoj) prati ljude u prelomnim, neretko traumatskim momentima života. Crkva za obrede, svadbu, krštenje, sahranu traži ne tako mali novac i mnogi zbog toga besne, ali plate i ćute. Sad su oni koji su otišli da pogledaju film videli da tih besnih ima više i oni prihvataju poročnost crkve“, zaključuje Višnjevska.

Kaže i da je broj gledalaca takođe vrlo važna poruka za sve političare u Poljskoj, koji misle da jedino uz podršku crkve mogu da promene nešto ili da pridobiju birače.

„Ispada da antiklerikalizm nije na marginama u Poljskoj i to je bitna poruka, no u toj zemlji godinama je vladalo mišljenje da se bez podrške crkve ne mogu proći bitne promene“, kaže Višnjevska.

Vrijeme odgovornosti

Podseća da je čak i levičarska, postkomunistička SLD tražila podršku crkve kad je Poljska odlučivala o učlanjenju u Evropsku Uniju. Daje i primer Donalda Tuska, nekad premijera Poljske, danas predsednika Evropskog saveta, koji je, da bi dobio izbore 2005. godine, sklopio crkveni brak sa svojom suprugom s kojom je već živeo više od dve dekade u bračnoj zajednici sklopljenoj kod matičara.

„Pre dve dekade taj levičarski SLD potpisao je konkordat sa crkvom i nikom nije padalo na pamet da diskutuje o poziciji crkve u Poljskoj. Sad je drugačije. Postoji puno ljudi koji primećuju problem i traže pravdu, pogotovo za žrtve pedofilije u crkvi i drugih devijacija“, objašnjava Višnjevska.

S druge strane Jasina kaže da je katolička crkva i dalje je jedan od najvažnjijih stubova poljske kulture i historije.

„U kulturi treba da se nađe mesto za sve – i za kritiku i za pohvalu. Bilo je puno sveštenika u historiji Poljske koji su dali život za taj narod i zemlju, kao što je bio kardinal Višinjski na primer (ubijen od strane komunističkih vlasti)“, zaključuje Jasina.

Višnjevska kaže da je film postao tako popularan u trenutku kad je poljski sud po prvi put priznao odštetu žrtvi seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika, što je presedan u ovoj zemlji. I organizacija „Ne bojte se“ (poljski: Nie lekajcie sie), napravila je mapu zlostavljanja koje su počinili sveštenici u Poljskoj, koja je javno dostupna, što se smatra razbijanjem tabua. Organizacija je napravila specijalnu liniju na koju svako ko je seksualno ili na drugi način zlostavljan od strane sveštenika u Poljskoj može anonimno da traži pomoć, što je takođe novitet.

„Završava se vreme neodgovaranja pred zakonom i štićenja kriminalaca (u crkvi)“, zaključuje Višnjevska, dok mnogi analitičari računaju da postoje velike šanse da film pogleda i više nego pet miliona gledalaca, što bi oborilo još jedan rekord gledanosti u Poljskoj.