Ljubav piše čudne priče, a svoju jubavnu priču Dženan Zeničanin Frašto, rodom iz Vogošće, više od decenije piše na američkom tlu. Već 10 godina u braku je sa Kemalemirom Fraštom, porijeklom iz Foče.

Kemal je zbog rata i ratnih dejstava izbjegao u Sjedinjene Američke Države, a svog životnog partnera upoznao je na društvenoj mreži Facebook.

“I odlučim da odem u Bosnu, u Sarajevo, da se lično upoznamo, da vidimo da li bi to funkcionisalo ili ne. Čim smo se upoznali vidjeli smo da je to to, jednostavno se desila ljubav na prvi pogled. Vraćam se u Ameriku, Dženo tad nije odlučio da odmah dođe i kasnije odlučuje da dođe u Ameriku, u decembru. Tada Dženo vidi neku drugu stranu koju sam ja već vidio davno, odnosno, vidi slobodu. Biti slobodan je jako bitno, Dženi je dugo trebalo da se prilagodi, ja bih ga uhvatio za ruku nekad u nekoj prodavnici da bi on jednostavno otrgao ruku”, priča Kemalemir za Buku.

Dženanu je trebalo dugo vremena da shvati da je život istospolnih partnera u Americi puno drugačiji i da je nasilje nad LGBTIQ osoba na minimalnom nivou. Nakon godina maltretiranja, straha, života u strahu, govora mržnje, prijetnji, osjetio je šta znači biti sloboda.

“Ja kad sam tek došao meni se Amerika svidjela odmah. Bilo je naravno straha prije toga, ali mi Amerika odgovara po svemu, po slobodi, po unutrašnjem miru, ne moram se okretati hoće li mi neko šta reći ili me napasti, dok je u Bosni to sasvim drugačije i ja ne znam hoće li se to ikada promijeniti ali me je strah svake godine kad dođem hoće li mi neko nešto uraditi ili reći”, priča Dženan za Buku.

Kaže da voli Bosnu i njen narod, ali da je u BiH izuzetno teško biti gay ili trans osoba.

“Ja sam bio mnogo godina unazad maltretiran psihički od strane mog naroda iz Vogošće, zato kažem da me je jako strah I okrećem se za sobom”, dodaje Dženan

Kemalemir upozorava da građani najčešće ne znaju ništa o LGBTIQ osobama, te da su najveće predrasude o LGBTIQ osobama da vode ljubav na javnim mjestima, da je homoseksualnost zarazna, da će ljudi izloženi kvir sadržaju postati homoseksualni, a često se neutemeljeno dovode u vezu sa pedofilijom.

“Umjesto da nagađaju neka sjednu pa pričaju sa gej osobama, kakav je taj život sa naše perspective vide da mi nismo ništa drugačiji nego heteroseksualci”, savjetuje Kemalemir.

Mnoge LGBTIQ osobe u BiH žive u sjeni, vode duple živote, potpuno su nevidljive ili su zbog niza društvenih okolnosti prisiljene glumiti da su strejt. Nešto slično prošao je i Kemalemir.

“Zbog društva u kojem sam odrastao, ja sam bio oženjen sa ženom, oženio sam se radi društva, radi porodice, misleći da sam mentalno poremećen, zato sam se oženio i zato sam živio pakao od života pet godina. Zašto kažem pakao, moraš se pretvarati da budeš neko koga društvo, familija ili prijatelji žele, a ne možeš biti ono što jesi. Tako veliku slobodu sam dobio u Americi, upravo doktor psihijatar me spasio jer sam otišao psihijatru govoreći da mi treba pomoć i da me izliječi što sam homoseksualac”, prisjeća se Kemalemir.

Pomogao mu je savjet psihijatra i dijagnoza da nije bolestan i da je biti homoseksualac sasvim normalna stvar. Težak teret, ali normalna stvar.

Dženan se često sureće sa nerazumijevanjem okoline, a stepen neinformisanosti stanovništva nekada je potpuno neshvatljiv. Od mnogih neprijatnih, nekulturnih i čudnih pitanja, jedno se ipak izdvaja.

“Kada me pitaju kada si postao gej, ja odgovorim kada ste vi postali strejt. To su pitanja koja su toliko morbidna da meni se nekad mi dođe zlo od toga, tako da ljubav nije zločin, volimo se, širimo ljubav a ne mržnju. Pričajte sa svojom djecom o ovome, možda baš vaše dijete je homoseksualac a ne zna kako da to vama ispolji. Možda i spasite život djetetu kao što mi pokušavamo da spasimo mlad život i mnogo smo ih spasili, stvarno od kako smo krenuli sa ovim, javilo nam se dosta mladih momaka čak su nam se i majke javljale s pitanjima kako da se ponašaju, šta da rade, jer su im sinovi rekli da su gej. Tako da pričajte sa djecom, edukujte ih, nemojte mrziti, biće nam svima puno lakše. Vi mislite da je nama lako živjeti ovako, nije, i mi bi voljeli da smo strejt, puno bi nam bilo lakše živjeti, ne bi bilo mržnje i ružnih komentara, ja se ne obazirem više na to, ali kad počnu psovati majku ili oca koje ja nemam, zaboli. To zaboli. Dragi moji ljudi volimo se, nemojmo se mrziti”, poručuje Emir.

Sretni par koji je mnogima prozor u svijet i prva stepenica ka prihvatanju sebe ove godine prvi put izlazi na Bh. povorku ponosa čiji je ovogodišnji slogan: „Volim da se ne bojim.“ Kemalemir i Dženan poručuju da se ne treba bojati, da je ljubav spas i da se sa ljubavlju rađamo, a da mržnju učimo.

Cijeli intervju pogledajte u Buka podcastu.

Ljubav piše čudne priče, a svoju jubavnu priču Dženan Zeničanin Frašto, rodom iz Vogošće, više od decenije piše na američkom tlu. Već 10 godina u braku je sa Kemalemirom Fraštom, porijeklom iz Foče.

Kemal je zbog rata i ratnih dejstava izbjegao u Sjedinjene Američke Države, a svog životnog partnera upoznao je na društvenoj mreži Facebook.

“I odlučim da odem u Bosnu, u Sarajevo, da se lično upoznamo, da vidimo da li bi to funkcionisalo ili ne. Čim smo se upoznali vidjeli smo da je to to, jednostavno se desila ljubav na prvi pogled. Vraćam se u Ameriku, Dženo tad nije odlučio da odmah dođe i kasnije odlučuje da dođe u Ameriku, u decembru. Tada Dženo vidi neku drugu stranu koju sam ja već vidio davno, odnosno, vidi slobodu. Biti slobodan je jako bitno, Dženi je dugo trebalo da se prilagodi, ja bih ga uhvatio za ruku nekad u nekoj prodavnici da bi on jednostavno otrgao ruku”, priča Kemalemir za Buku.

Dženanu je trebalo dugo vremena da shvati da je život istospolnih partnera u Americi puno drugačiji i da je nasilje nad LGBTIQ osoba na minimalnom nivou. Nakon godina maltretiranja, straha, života u strahu, govora mržnje, prijetnji, osjetio je šta znači biti sloboda.

“Ja kad sam tek došao meni se Amerika svidjela odmah. Bilo je naravno straha prije toga, ali mi Amerika odgovara po svemu, po slobodi, po unutrašnjem miru, ne moram se okretati hoće li mi neko šta reći ili me napasti, dok je u Bosni to sasvim drugačije i ja ne znam hoće li se to ikada promijeniti ali me je strah svake godine kad dođem hoće li mi neko nešto uraditi ili reći”, priča Dženan za Buku.

Kaže da voli Bosnu i njen narod, ali da je u BiH izuzetno teško biti gay ili trans osoba.

“Ja sam bio mnogo godina unazad maltretiran psihički od strane mog naroda iz Vogošće, zato kažem da me je jako strah I okrećem se za sobom”, dodaje Dženan

Kemalemir upozorava da građani najčešće ne znaju ništa o LGBTIQ osobama, te da su najveće predrasude o LGBTIQ osobama da vode ljubav na javnim mjestima, da je homoseksualnost zarazna, da će ljudi izloženi kvir sadržaju postati homoseksualni, a često se neutemeljeno dovode u vezu sa pedofilijom.

“Umjesto da nagađaju neka sjednu pa pričaju sa gej osobama, kakav je taj život sa naše perspective vide da mi nismo ništa drugačiji nego heteroseksualci”, savjetuje Kemalemir.

Mnoge LGBTIQ osobe u BiH žive u sjeni, vode duple živote, potpuno su nevidljive ili su zbog niza društvenih okolnosti prisiljene glumiti da su strejt. Nešto slično prošao je i Kemalemir.

“Zbog društva u kojem sam odrastao, ja sam bio oženjen sa ženom, oženio sam se radi društva, radi porodice, misleći da sam mentalno poremećen, zato sam se oženio i zato sam živio pakao od života pet godina. Zašto kažem pakao, moraš se pretvarati da budeš neko koga društvo, familija ili prijatelji žele, a ne možeš biti ono što jesi. Tako veliku slobodu sam dobio u Americi, upravo doktor psihijatar me spasio jer sam otišao psihijatru govoreći da mi treba pomoć i da me izliječi što sam homoseksualac”, prisjeća se Kemalemir.

Pomogao mu je savjet psihijatra i dijagnoza da nije bolestan i da je biti homoseksualac sasvim normalna stvar. Težak teret, ali normalna stvar.

Dženan se često sureće sa nerazumijevanjem okoline, a stepen neinformisanosti stanovništva nekada je potpuno neshvatljiv. Od mnogih neprijatnih, nekulturnih i čudnih pitanja, jedno se ipak izdvaja.

“Kada me pitaju kada si postao gej, ja odgovorim kada ste vi postali strejt. To su pitanja koja su toliko morbidna da meni se nekad mi dođe zlo od toga, tako da ljubav nije zločin, volimo se, širimo ljubav a ne mržnju. Pričajte sa svojom djecom o ovome, možda baš vaše dijete je homoseksualac a ne zna kako da to vama ispolji. Možda i spasite život djetetu kao što mi pokušavamo da spasimo mlad život i mnogo smo ih spasili, stvarno od kako smo krenuli sa ovim, javilo nam se dosta mladih momaka čak su nam se i majke javljale s pitanjima kako da se ponašaju, šta da rade, jer su im sinovi rekli da su gej. Tako da pričajte sa djecom, edukujte ih, nemojte mrziti, biće nam svima puno lakše. Vi mislite da je nama lako živjeti ovako, nije, i mi bi voljeli da smo strejt, puno bi nam bilo lakše živjeti, ne bi bilo mržnje i ružnih komentara, ja se ne obazirem više na to, ali kad počnu psovati majku ili oca koje ja nemam, zaboli. To zaboli. Dragi moji ljudi volimo se, nemojmo se mrziti”, poručuje Emir.

Sretni par koji je mnogima prozor u svijet i prva stepenica ka prihvatanju sebe ove godine prvi put izlazi na Bh. povorku ponosa čiji je ovogodišnji slogan: „Volim da se ne bojim.“ Kemalemir i Dženan poručuju da se ne treba bojati, da je ljubav spas i da se sa ljubavlju rađamo, a da mržnju učimo.

Cijeli intervju pogledajte u Buka podcastu.