Ako ste poslednjih par meseci barem jednom posetili Facebook, Twitter ili Instagram, sigurno ste videli izjave i objave raznih “stručnjaka i eksperata” ili (uvek anonimnih) “izvora” koji tvrde da će ‘nas sve čipovati – a čipovi se nalaze u vakcini protiv virusa COVID-a 19.
Na stranu to što vakcine (barem za masovnu upotrebu) neće biti još neko vreme – ostaje pitanje, da li stvarno postoje ti ‘čipovi’ i kako oni funkcionišu?
RFID tehnologija postoji već nekoliko decenija. Skraćenica za Radio Frequency Identification, ili identifikaciju putem radio talasa, najčešće se koristi u trgovini i transportu, a nalazi sve više primena i u IT sektoru, medicini, pa čak i poljoprivredi.
Zamislite da možete da otvorite vrata jendim dodirom, ili da uključite uređaje u kući samim pokazivanjem u njihovom pravcu. Ovo više nije naučna fantastika, već svakodnevnica za mnoge ljubitelje tehnologije.
Godišnje milijardu i po pošiljki
RFID tehnologija zahteva odašiljač i čitač (tj. prijemnik). Ako ste na kutiji čokolada, patika ili smartfona videli veću nalepnicu, koja ima četvrtasti oblik i plastiku preko nje – u pitanju je RFID tag ili RFID bar-kod. Pomoću ovakvih nalepnica, trgovac može za desetak minuta da skenira čitav magacin i u svakom trenutku zna koju robu ima na stanju i u kojoj količini.
A dok ta roba stigne do radnji, proizvođači i prevoznici mogu pomoću RFID oznaka lako da upravljaju količinom sirovina, gotovih proizvoda i pakovanjem, a kada roba krene put potrošača, ovakav sistem se stara da pravi proizvodi stignu na željenu adresu.
Ako ste skoro naručili nešto iz inostranstva (a naročito iz Kine) putem interneta, vaš proizvod je na pakovanju imao RFID nalepnicu. Ovo u mnogome olakšava rad ljudi na carini, aedromima, kao i samih dostavnih službi. Godišnje se pošalje više od milijardu i po pošiljki šitom sveta sa RFID identifikacijom.
Sam RFID čip ne zahteva napajanje, a ima i malu antenu četvrtastog oblika. Kada čitač odašilje radio signal određene frekvencije i snage, može da iz čipa pročita razne podatke. Postoje razne vrste RFID čipova koje se razlikuju po veličini, obliku i količini memorije za smeštanje informacija.
Maja Mitrović, poslovođa u supermarketu, kaže da ovaj sistem odlično funkcioniše:
- Nisam znala da se zove tako – RFID, mi ga zovemo ručni skener. Veoma mi je koristan, jer vrlo lako mogu da pratim inventar. Imamo preko hiljadu proizvoda, i praktično nikada ne bih uspela da vodim posao ručno. Takođe, može da skenira i bar-kodove, pa uvek znamo i cene svih proizvoda, što je naročito korisno kada su akcije i popusti u pitanju – objašnjava Mitrović.
Ljudi – mašine
A šta je sa ‘čipovanjem’ ljudi? Postoji, već godinama, ali – ne onako kako zamišljate.
Britanski naučnik Kevin Vorvik je bio prvi čovek koji je ugradio čip u svoje telo, tačnije ruku, još 1998. godine. Vorvik je uz pomoć čipa mogao da šalje kratke komande računaru, koji bi palio i gasio svetla ili druge kompjutere. Par decenija kasnije, RFID čipovi u ljudima su postali uobičajeni, a stvoren je i čitav pokret nazvan ‘Bio hakovanje’ (Biohacking).
Biohakovanje je naročito popularno u Švedskoj, gde više od četiri hiljade ljudi ima ugrađeni RFID čip. Sam čip je veličine militemetar i po, a može se ‘ugraditi’ pod kožu (većim) špricem. Ovakav čip može da radi šta god poželite – komunicira sa smartfonom, računarom ili čak automobilom, može sadržati razne podatke i informacije, a čak može komunicirati i sa drugim čipovima – u drugim ljudima!
Ipak, sva ova tehnologija je i dalje eksperimentalna – u mnogim zemljama je Biohacking nelegalan, a postoji samo par kompanija koje prozvode ovakve čipove. Takođe, mali broj lekara pristaje da uradi ovakvu vrstu intervencija, pa ljubitelji Biohackinga to rade sami ili – kod tatoo majstora.
Kompletan tekst možete pročitati OVDJE.
Pratite nas i na Twitteru, Facebooku i Instagramu.
